Događaj - Istorijski kontekst

27. mart 1941

ISTORIJSKI KONTEKST

I

U Balkanskim i u Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila 1.511.415 ljudi, to jest, 28% od celokupnog stanovništva 1914. godine. Posle rata u Srbiji se našlo 500.000 ratne siročadi.

Srbija je u Jugoslaviju ušla bez tri petine svog narodnog bogatstva koje se pre 1914. cenilo na oko 11 milijardi dinara u zlatu.

Godine 1918. šteta naneta Srbiji je procenjena na 6 milijardi zlatnih franaka.

Aleksandar I Karađorđević

U novoj kraljevini SHS, od isplaćene ratne štete Srbija je bila izjednačena sa ostalim krajevima nove države; tako su Hrvatska i Slavonija dobile 2.659 miliona zlatnih franaka, Slovenija 1.555 miliona, Bosna i Hercegovina 675.5 miliona, Dalmacija 695.5, a Bačka i Banat - 110 miliona zlatnih franaka.

Iz ovih krajeva, za vreme Prvog svetskog rata, Austro-Ugarska je mobilisala preko 500 000 muškaraca koji su učestvovali u ratnim operacijama protiv Srbije i za vreme rata i okupacije počinili nebrojena zverstva nad civilnim stanovništvom (np. Beograd, Mačva i Toplica).

Uvid u štetu i cena koju je Srbija morala da prinese na oltar Ujedinjenja dovoljno govori koliko je tada tek započeta jugoslovenska avantura za našu zemlju bila pogubna. Zato kao ruganje srpskom narodu i njegovim interesima danas izgleda ona rečenica iz nesretne Niške deklaracije o ratnim ciljevima Kraljevine Srbije (24. nov. 1914.): «Sjajni uspeh koji ima da replica orologi kruniše ovo vojevanje, iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi.»

Kraljevina SHS je preuzela obavezu da isplati dugove Crne Gore, kao i zajam za železnice u BiH, zatim dugove Austro-Ugarske u iznosu od 130 miliona zlatnih kruna.

Pored toga, propala kruna (posle kapitulacije Austro-Ugarske), koja se u Beču i Trstu menjala po kursu: hiljadu kruna za jedan dinar, u Kraljevini SHS menjana je po skandaloznom kursu od četiri krune za jedan dinar!

Marta 1919. prestala je da postoji srpska vojska! I srpska zastava je zamenjena novom. Sve slavom ovenčane ratne zastave srpske otišle su u muzej. Zamenile su ih nove - trojedine!

Preko 2 500 bivših oficira Austro-Ugarske reaktivirano je i oni su postali komandni kadar nove vojske trojedinog naroda. Isto tako, 500 oficira crnogorske vojske dobilo je viši čin i uključeno u sastav vojske Srba, Hrvata i Slovenaca.

II

Posle šestomesečnih rasprava u novoizabranoj Ustavotvornoj skupštini Kraljevine SHS, na Vidovdan 1921. godine, izglasan je novi Ustav. Na izbore za Ustavotvornu skupštinu izašlo je 77% birača od ukupnog broja koji je bio 2.480.025. Poslanici koji su glasali za Ustav predstavljali su 752.740 glasača, što čini 46,75% ili trećinu svih birača. Za Ustav je glasalo 233 poslanika, 35 je bilo protiv, 161 poslanik nije glasao.

Samo 11 hrvatskih poslanika je glasalo za Ustav, a Slovenci uopšte nisu glasali.

Ustav je izglasan sa većinom od svega 12 glasova.

Ta većina je dobijena glasovima muslimanskog kluba dr Mehmeda Spahe (od njegovih 24 poslanika neki su glasali pošto im je obećano povoljno rešenje po pitanju begluka) i glasovima poslanika Džemijeta (Arnauta sa Kosova i Metohije) zato što im je obećana i docnije isplaćena novčana naknada. Ustav je izglasan praktično samo srpskim glasovima i njime su Srbi, Hrvati i Slovenci proglašeni za JEDAN narod - TROJEDINI!

Stvaranju jugoslovenske države protivila se Engleska, Francuska i Italija. Engleska diplomatija je odmah zaigrala na kartu hrvatskog secesionizma. Italija je takođe podržavala i pomagala Hrvate.

Još početkom 1919. Radićeva seljačka stranka je proklamovala: «Hrvatski građani ne priznaju tzv. Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, pod dinastijom Karađorđevića, jer je ova kraljevina proglašena izvan Hrvatskoga sabora i bez svakog mandata hrvatskoga naroda».

Posle zbora u Zagrebu 1920. na zahtev Mačeka, zatražena je «Neutralna seljačka republika».

Vojvoda Živojin Mišić

U martu mesecu 1919. godine, načelnik Štaba srpske Vrhovne komande veliki srpski vojskovodja - vojvoda Živojin Mišić je, na zahtev Regenta Aleksandra obišao Hrvatsku i podneo izveštaj budućem kralju. Rekao je: «Jugoslovenstvo nije narodnost, već ideologija. Jugoslovenstvo ne može da posluži kao temelj za izgradnju jedne realne državne celine, nego je to fiktivna ideja za koju valja pripremiti teren i naraštaje koji su daleko od shvatanja jedne celine».

Iz razgovora sa hrvatskim političarima, književnicima, novinarima, sveštenicima, učiteljima i običnim ljudima, vojvoda Mišić je shvatio da «je nastao čas da Hrvatska dobije svoju samostalnost i nezavisnost». Rekao je: «Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima nećemo usrećiti. Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi...»

Vojvoda je predložio da im se odmah da država, nezavisna samouprava «pa neka lome glavu kako znaju».

Savet vojvode Živojina Mišića regent Aleksandar je odbio. Vidovdanskim ustavom srpska dinastija Karađorđevića je postala - jugoslovenska!

Teškoj unutrašnjoj situaciji treba dodati i pobunu Arnauta, nastavak rada Prizrenske lige, osnivanje 1918. godine Komiteta za narodnu odbranu u Skadru. Prvi uspeh ove terorističke organizacije biće ubistvo Esad-paše, poznatog pobornika saradnje i prijateljstva Albanije i Srbije. Italija tada aktivno naoružava Arnaute, šaljući im čak i svoje vojne instruktore. Među arnautskim vođama posebno su se svojom mržnjom prema Srbima i radom isticali: Avni Rustemi, Hasan-beg Priština i Azem Bejta.

Sve ovo doprinelo je pogoršavanju prilika u Srbiji. Posle 1918. godine, na hiljadu srpskih seljaka jedan svega ima čitavo odelo, kod ostalih je to zakrpa do zakrpe. Ceo opanak je, takođe, bila retkost. Posle rata, iz koga je izašao kao pobednik ovenčan slavom, srpski seljak leti ide u gaćama i košulji - bos. Posle ujedinjenja, njegova situacija se pogoršala da gora nije mogla biti - zbog prezaduženosti!

Kralj Aleksandar I u Narodnoj
skupštini oglašava nov naziv
države: Kraljevina Jugoslavija je
rođena (3.oktobar 1929.)

U 1927. godini, srpski seljak grca u dugovima, a dodatno opterećenje su bili i porezi i kamate. Do 1932. godine, srpski seljak je davao ¾ svog novčanog dohotka za ove obaveze, tako da je jednoj porodici, prema istraživanju Privilegovane Agrarne banke ostajalo godišnje 394 dinara, to jest, dinar dnevno za kupovinu monopolskih i industrijskih predmeta, za plaćanje crkvenih i školskih taksa, za troškove lečenja i za sve druge izdatke u gotovom novcu. Za stotine hiljada seljaka u Srbiji cigareta je bila luksuz, a kupovina gasa za osvetljenje - čitav događaj u porodici.

Do 1930. godine, u Srbiji je 3.045 firmi otišlo na doboš, to jest, pod stečaj, u Hrvatskoj i Slavoniji samo 472, u Sloveniji i Dalmaciji 436. Sva industrijalizacija u Srbiji je bila zakočena. Hrvatska i Slovenija su profitirale od prodaje svojih industrijskih proizvoda u Srbiji po visokim cenama, dok je cena poljoprivrednih proizvoda srpskog seljaka bila niska i on je trpeo štetu.

III

Po direktivi Kominterne, jugoslovenski komunisti su davali podršku arnautskom separatizmu koji je trebalo da bude ostvaren uz pomoć terora nad srpskim življem na Kosovu i Metohiji i u Južnoj Srbiji.

«Ustaša» - tzv. Hrvatski oslobodilački pokret, od svoga osnivanja u Gracu, 1919. godine, pod tutorstvom madžarske revanšističke politike, aktivno je saradjivao sa Kosovskim komitetom za narodnu odbranu i sa makedonskim VMRO, terorističkom organizacijom koja je uz pomoć terorizma težila pripajanju Južne Srbije Bugarskoj.

Knez Pavle i kralj Aleksandar

Od 1921. pa do 1929. godine, sedamnaest puta su padale vlade, a glavni razlog je bila nemogućnost sporazuma sa Hrvatima. Kralj Aleksandar se mešao u politički život i sam je obarao i postavljao vlade. Put ka samovlašću utirao je doista vešto.

Kominterna je, 1924. objavila platformu za borbu protiv Jugoslavije. Rečeno je da su narodi Jugoslavije i nacionalne manjine ugroženi od Srba, da je sam srpski narod hegemonistički. Kominterna je preko svojih agenata širila ocene da je jugoslovenska država glavna imperijalistička snaga ne samo na Balkanu nego i u Evropi, da je Srbija okupirala Hrvatsku, Sloveniju i druge jugoslovenske zemlje, a da je srpski narod onaj koji ugnjetava sve druge narode u Jugoslaviji. Komunistička partija Jugoslavije, koja je od ubistva Milorada Draškovića u Delnicama, 21. jula 1921. godine, bila u ilegalnosti, prihvatila je sve ocene Kominterne o srpskim narodu.

Radikalski poslanik iz Crne Gore Puniša Račić je 20. juna 1928. u skupštini ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka, a ranio Ivana Pernara, Ivana Granđu i Stjepana Radića, koji će 8. avgusta, od posledica ranjavanja umreti.

6. januara 1929. godine kralj Aleksandar je ukinuo Ustav i uveo lični režim.

U godini uvođenja ličnog režima jedna od prvih mera bilo je donošenje zakona o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja.. 3. oktobra 1929. država je dobila naziv Kraljevina Jugoslavija i bila je podeljena na devet banovina. Uvodeći samovlašće kralj Aleksandar je želeo da izmeni plemenske mentalitete trojedinog naroda. Uspostavio je jugoslovensku ideologiju: «integralno jugoslovenstvo».

Herceg Novi: Ispraćaj kralja
Aleksandra I pred njegov polazak
u Marsej 6. oktobra 1934. - knez
Pavle, kneginja Olga i kraljica
Marija

Posle 6. januara 1929. g. Komunistička partija Jugoslavije pozvala je narode na oružani ustanak obrazlažući da je kraljev državni udar izvršen sa ciljem da bi se Jugoslavija pripremila za napad na Sovjetski Savez!

Okružni komitet KPJ za Srbiju je saopštio da se borba vodi za «srpsku sovjetsku republiku u savezu jugoslovenskih i balkanskih sovjetskih republika».

Komunista Filip Filipović pozivao je narod Srbije na razbijanje Jugoslavije i davanje podrške formiranju posebnih država od Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Srbije, Makedonije. Posle kongresa KPJ u Beču, 1926. godine, srpski komunisti su prihvatili rezoluciju u kojoj je tvrđeno da su u Jugoslaviji potčinjene «Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Vojvodina, a da su Srbi - potčinitelj u najširem smislu te reči.

Petar i Pavle kraj kovčega
kralja Aleksandra

Partijski list «Proleter» (decembar 1932, broj 28) piše: «U posljednje vrijeme počinje da se širi, osobito u Lici i Sjevernoj Dalmaciji, ustaški pokret protiv srpskih okupatorskih vlasti. (...) Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njegovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i komunista da taj pokret pomognu i predvode».

Ispred Narodne skupštine
posle polaganja zakletve
Kraljevski namesnici: Radenko Stanković,
knez Pavle i Ivo Perović

Od oktobra 1922. (čuvenog «marša na Rim» italijanskih fašista) «Duče» Benito Musolini vlada Italijom.

30. januara 1933. Adolf Hitler postaje kancelar Nemačke.

9. oktobra 1934. godine kralj Aleksandar je ubijen u Marselju tokom državne posete Francuskoj.


Ubistvo su izvršile hrvatske ustaše na čelu sa Antom Pavelićem uz pomoć bugarskih terorista iz VMRO predvođenih Vančom Mihailovskim. Ubice su imale podršku francuske policije i kasnije, u naivnom procesu atentatorima, francuskog sudstva.





Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.