Pokrovitelj


Film


Knjige o 27. martu


Ostale knjige...

Rehabilitacija


Sahrana na Oplencu


Godišnjica


Novo na sajtu

Fukara

[ 2013-03-21 06:24:12 ]

Francisko Goja: Kapričozi, br. 46

Francisko Goja: Kapričozi, br. 46

Neopozivom sudskom odlukom Knez Pavle je rehabilitovan i njegovi zemni ostaci su preneseni iz Švajcarske i sahranjeni na Oplencu uz najviše državne počasti. Pravda je zadovoljena, beli srpski Knez je ušao u legendu, u mit, da počiva pod lonom velikog vožda srpskog – besmrtnog Karađorđa.

Povratak Kneza Pavla među Srbe prvi je istinski čin dekomunizacije našeg društva, prvi od kako je umro jugoslovenski diktator Josip Broz. Simbolično, u Srbiju se vratila uzvišenost vredna priznanja i poštovanja. Ono što je filozof ruske rekonkiste Ivan Iljin nazvao "ideja ranga".

I gle, u trenutku možda najtužnijem u našoj istoriji, dok je na snazi opaka austro-ugarsko-nemačka naredba Serbia Delenda Est, Knez Pavle je sa nama kako bi nam pomogao da osnažimo svoj duh, da sačuvamo snagu za dan kada ćemo slobodni i vedri svi pod svoju zastavu. On nam je primer kako se žrtvuje za otadžbinu, kako se podnosi bol od poraza, i kako se kali vernost. I da je imao kakav greh taj prefinjeni aristokrata, da se kojim slučajem ogrešio o Srbe, samožrtvom se oslobodio od toga tereta.

Od njegove sahrane u kripti crkve Svetoga Đorđa, započele su i kritike. Prvi su se oglasili istoričari odgojeni pod Brozovim šinjelom koji za sebe misle da su "patriotske snage". Ne, dakle, rodoljubi, čija bi deviza trebalo da bude služim Srbiji a odgovaram Bogu, već "patriote" jakobinske provinciencije. Otuda, biće mnogo lakše za razumevanje ako ih nazovemo robespjerovcima. Oni su proizvod faustovske Evrope, a kod nas su se decenijama odlikovali falsifikovanjem istorije, orologi replica hvaljenjem beščašća, udvorištva i represije.

Potomci boljševika, komunista i naših tzv. socijalista, svi do jednog marksisti nekad javni, a sad prikriveni, oni i dalje propovedaju levi totalitarizam. Naročito su glasni kad teoretišu o jednakosti, ne prezajući ni od najbestidnije populističke frazeologije. Preziru superiorne ličnosti i zato su uvek spremni da Kneza Pavla ismevaju, kritikuju, ukaljaju intrigom ili klevetom. Njihova duhovna kolevka je Francuska revolucija, koju objašnjavaju kao "pomirenje filozofije i naroda". Svoju ratobornu banalnost, svoju žudnju za sveopštim poniženjem licemerno pravdaju borbom za čoveka, a pritom su sasvim ravnodušni za ljudske patnje koje je prouzrokovala i još uzrokuje posle više od dva veka Robespjerova zločinačka doktrina.

U bivšem režimu oni su bili "elita", došla "odozdo", oni su dominirali na Univerzitetu, u svim vidovima života nacije, bili su sve i svja. Te ljude sa velikim pretenzijama, te pohlepne karijeriste odlikovala je zavist, potreba za osvetom i obračunima. Dostojevski ih je valjano predstavio u Zlim dusima a oni su se odvažili u činjenju zlodela bez i najmanjeg osećanja stida. Zato, kako kaže Iljin "već nije lako razlikovati čoveka od zveri, partiju od bande, parlamentarca od korupcionaša, narod od gomile".

Naši se egalitaristi grčevito drže svojih katedri, svoje zavisti i doktrine. Rehabilitacija Kneza Pavla je za njih bila više od poraza, nešto kao velika uvreda "zdravim snagama" i "velikom idealu". Odmah su počeli da negiraju odluku suda, da podmeću glasine o "političkoj odluci" i da drsko propovedaju svoje viđenje istorije koja je, tobože, oskrnavljena. Njih ne možete razuveriti ni dokumentima, ni analizama, ni svedočenjima. Na Univerzitetu oni nastavljaju da predaju istoriju kao da je to religiozni čin, i kao što je nekad postojala marksistička politička ekonomija, tako se i sad uči politizovana istorija levičara. To je ona polunauka koja je slavila "sedam ofanziva", ali nije bila glasna samo kod nas, već je carovala na svim fakultetima u faustovskoj Evropi. Robespjerovci i danas ne prestaju da dokazuju svoje pravo na budućnost čoveka i dalje rade kako bi se zavist omasovila i uspostavio surovi poredak DONJOPOLOVIČARA.

Ni malo nije čudno što su barjaktari omraze na Kneza Pavla istoričari, najpre Brozovi falsifikatori, a sad revizionisti. Nedavno se oglasio i jedan istoričar umetnosti, poznati mrzitelj Kneza Pavla. On tvrdi da je Knez Pavle bio beznačajan mecena, da je za svoj Muzej savremene umetnosti dobio od nekih dokonih engleskih baba jedva nekoliko slika od nepoznatih autora, da ni Muzej kneza Pavla nije bio bog zna šta i da je, istina, poklonio neke slike domaćih autora, ali samo zato što mu je Milan Kašanin pomogao da izabere i kupi šta je valjalo. Napokon, izrekao je taj "napredni intelektualac", "sve što je poklonio Knez Pavle je kupio od narodnih para"! Evo, ne može biti bolji primer zavisti i tvrdoglave mržnje. Za takve ostrašćene robespjerovce spasa nema. Kad im se prohte, zaklanjaju svoju razuzdanost iza jedne tako blistave pojave u našoj kulturi kao što je bio Milan Kašanin. Sa zavidljivcima se ne polemiše, ali samo spominjanje imena Milana Kašanina dobar je povod da se podsetimo jednog njegovog pisma Knezu Pavlu:

"Beograd, 16. IV 1939.

Vaše kraljevsko visočanstvo,

Istinski sam srećan što Vam se svidela knjiga o našoj umetnosti. Dozvolite da Vam toplo blagodarim na laskavom mišljenju i pismu koje me je tako prijatno iznenadilo. Vaša pohvala, visočanstvo, to je najveće priznanje koje sam mogao dobiti, i najveće ohrabrenje za dalji moj rad, jer ni do čijeg mišljenja na svetu ne držim koliko do Vašeg.

Znam da ste sada u velikom poslu i da Vas ne mogu viđati onako često kao ranije. Ali isto onako želim i isto onako verujem da će sve Vaše brige i napori dovesti do uspeha. Naš svet je sav zabrinut, ali niko nije malodušan.

Ja bezgranično verujem u srpski narod, u Srbiju i onoga koji ih sad vodi.

Iskreno odani

M. Kašanin."

Eto kako je pisao Milan Kašanin čoveku kome se divio. Imao je jasno osećanje ranga i bio je istinski gospodin.

U svojoj prelepoj knjizi Slučajna otkrića Kašanin je objavio jedan umetnički esej pod naslovom Kolevka. Našao se u Prizrenu, posetio je ruševine manastira Sveti Arhangeli, zadužbinu cara Dušana u kojoj je nekad bio carev grob. Zapisao je svoje utiske: "...grob je otvoren i iz prazne rake buja kupina i kopriva i bazdi đubrište. Kao što su carstva svugde ista, tako je i fukara svud jednaka".

Fukare svih zemalja teže da se ujedine pa da raskopaju i opogane sve grobove.

Životopis Kneza Pavla je klasična drama. Oni koji zaista žele iscelenje i obnovu našeg naciona ne mogu a da ne budu nadahnuti njegovim primerom. Naši robespjerovci će sigurno imati još otrcanih pokušaja, ali neće moći da naude njegovoj slavi. Knez Pavle će nastaviti da oslobađa od "ideala" Francuske revolucije. A na nama je da sačuvamo ljubav prema istini i da živimo ispunjeni njome.

Miodrag Janković






Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.